Moj korak je razapet u plavim brdima.
Ponekad sam budan, ponekad sanjam.
Dok zurim u bivša ogledala, sećam se
sasvim sporednih i bezveznih stvari.
Moj um je dobio stalno zaposlenje
ali ne pokazuje oduševljenje zbog toga.
Ima nameru da večno živi u oblacima
i da prkosi jedinstvu lepote i tišine.
Još uvek sretnem odapet stih u prolazu
koji peva na svežim usnama vazduha
ali čim ga dotaknem on se otima
i sklanja u blage ruševine smeha.
Obasjani zracima sunčeve svetlosti
kamenčići ostavljeni pokraj puta
i zvezde rasute na noćnom nebu
ožive tek kada tajno svedočim o njima.
