ОБИЧНО ПРОЛЕТИМ

Обично пролетим

кроз дан у граду

заспалом на асфалту

непримећен обичан дан

дан сунчевих часовника

заустављених на степеништу

између две песме

леп дан спакован у коферима путника

слободан дан

са ножицама у ваздуху

са натписима  на радњама

које ликују у очима пролазника

само посматрам како пролазе

на платну обични кадрови

непознатих аутора

неких навика човек

не може да се ослободи

некако је све то велико

провирујем кроз решетке

у откуцај века

у обичан дан

у сасвим обичан дан

који одлази и топи се

као снег на крововима кућа

само посматрам како пролазе

на платну обични кадрови

непознатих аутора

све више светла допире у купатилу

док упијам тренутке у огледалу

ослушкујем на прстима

дан окачен

као слика на небу

птица пева у зраку

на оголелим гранама

већ видим воће

које ћемо убрати

које ћемо јести

скупа за столом

у скривеној башти

поделићемо обичне речи

бићемо ваљда срећни

ЖАБЕ У БЛИЗИНИ

Не познајем довољно тај свет у близини.

Знам само да ту живе рибе, видре и барске лиске.

И да изнад вода прелећу мушице и вилин коњиц.

И да када је лето у пуном замаху крекећу жабе.

Крекетања жаба тада засени све звукове.

Жабљи оркестар је некако раштимован

испод звезданог ведрог неба.

Баш је досадно слушати: кре, кре, кре, кре.

Понекад жабе у ноћним сатима

неприметно, жабљим путевима

дођу и до ограда и дворишта.

Доскакућу и до степеништа

и улазних врата кућа.

Није ми јасно шта траже ту.

Али ми не сметају јер тада не крекећу.

Када их угледам

углавном су непомичне.

Само зуре као у чуду

и као да нам кажу:

и ми постојимо.

Близу вас.

Ми смо ваши суседи.

НЕКА ДРУГИ ПИШУ

Решио сам да се ослободим

ове незамисливе тамнице

доста ми је фасцинантних ноћи

у лименој канти за отпатке.

Уместо у песму прерушио сам се

у згужвани папир који шкрипи,

нисам написао ниједан стих

вредан помена или признања.

Хоћу да постанем неко сасвим други

да ћутке живим лагодним животом

и да повремено пушем у врелу цев

нека други пишу песме.

НОВИ РАСПОРЕД

Дуго сам спавао у кутији.

Дуго сам чекао тренутак

да подигнем поклопац

И провирим у свој живот.

Треба поспремити собу.

Потапшати се по рамену

и поћи празним улицама.

Изабрати другу страну.

Ускладити покрете тела.

Пазарити речи са пијаце.

Склопити очи у крошњама.

Поново пронаћи степенице

којима падамо међу облаке.

OLIVETTI

Ova kucaća mašina

Uvek radi punom parom

Uvek nešto kuca

Uvek nešto smišlja

Ne prestaje dan i noć

Premerava, preispituje...

Misli da je najbolja

Ustaje na prvi poklič

I  snove odlaže u novu fasciklu

Ova kucaće mašina

U večitoj je u potrazi za svojim srcem...

Neuspešno prepisuje doživljaje

I do duboko u noć

Vredno pulsira na ulicama

Ta koračnica odjekuje

U ušima svemira

Ka mesecu šalje signale...

Ova kucaća mašina

Uvek radi punom parom

Mali čekići izveštavaju sa lica mesta

Dok se insekti povlače

U svoje cutljive odaje

Ova kucaća mašina

Izmišlja razlog svog postojanja

I  ostavlja zvezde na cedilu

Dok se razneženi pijanci

U obliku slova teturaju kuci

Zahvaljujući marginama…

OVAJ SVET

Pospan sam i pijan. Ta čudna mešavina me je, najpre, pomalo plašila, ali sada sam već navikavao na to neobično stanje koje me obuzima već godinama. Prihvatio sam to kao prst sudbine. I pored svega toga, obavljam sve što se od mene traži na ovoj planeti. Spavam. O, da, spavam. To tiho umiranje mi zaista ide od ruke. U tome sam najbolji. Usavršio sam određene tehnike spavanja i tu niko ne može da mi drži lekcije. I sada kao da spavam, samo što su mi oči širom otvorene. Doduše, razbudim se ponekad u trenu, ali to ne traje dugo. Časak, dva i sve se nastavlja po starom obrascu. Ovaj svet nije stvaran. Ne dotiče me ništa. A vetar što se upravo sada približava i svira pod prozorom čini stvari još zamršenijim.