Pospan sam i pijan. Ta čudna mešavina me je, najpre, pomalo plašila, ali sada sam već navikavao na to neobično stanje koje me obuzima već godinama. Prihvatio sam to kao prst sudbine. I pored svega toga, obavljam sve što se od mene traži na ovoj planeti. Spavam. O, da, spavam. To tiho umiranje mi zaista ide od ruke. U tome sam najbolji. Usavršio sam određene tehnike spavanja i tu niko ne može da mi drži lekcije. I sada kao da spavam, samo što su mi oči širom otvorene. Doduše, razbudim se ponekad u trenu, ali to ne traje dugo. Časak, dva i sve se nastavlja po starom obrascu. Ovaj svet nije stvaran. Ne dotiče me ništa. A vetar što se upravo sada približava i svira pod prozorom čini stvari još zamršenijim.
Нема коментара:
Постави коментар