ОБИЧНО ПРОЛЕТИМ

Обично пролетим
кроз дан у граду
заспалом на асфалту
непримећен обичан дан
дан сунчевих часовника
заустављених на степеништу
између две песме
леп дан спакован у коферима путника
слободан дан
са ножицама у ваздуху
са натписима на радњама
које ликују у очима пролазника
само посматрам како пролазе
на платну обични кадрови
непознатих аутора
неких навика човек
не може да се ослободи
некако је све то велико
провирујем кроз решетке
у откуцај века
у обичан дан
у сасвим обичан дан
који одлази и топи се
као снег на крововима кућа
само посматрам како пролазе
на платну обични кадрови
непознатих аутора
све више светла допире у купатилу
док упијам тренутке у огледалу
ослушкујем на прстима
дан окачен
као слика на небу
птица пева у зраку
на оголелим гранама
већ видим воће
које ћемо убрати
које ћемо јести
скупа за столом
у скривеној башти
поделићемо обичне речи
бићемо ваљда срећни

Mesečev put

Sve se više uveravam da je život
neobična varka i pustolovina, isto kao i smrt.
večito zaboravljam da živim
A onaj mesec gore me odmerava!
ne, to nije onaj mesec
koji sam gledao svake noći
kao setna budala,
kada smo zajedno okopovali tišinu,
lutajući po lavirintima i krovovima grada,
potpuno neopaženo od skrovitog i plašljivog sveta,
Ne, to nije onaj mesec,
što se kao novčić
presijavao po tajnovitoj kaldrmi,
i često me pratio sve do kućnih vrata,
niti ona rumen koja me je uspinjala
do bezbrojnih krugova misli
sada kada ga gledam,
jasno se ocrtava broj godina,
Boja i ukus nataloženog iskustva
što je zapravo teret, a ne krajnja spoznaja
sada ga gledam i vidim protutnjala stoleća
izgubljenih gradova
izbledelog zanosa, snova, sumnji,
pa ipak on plovi istim onim sjajem,
istom onom svetlošću
koja je obuzimala velike pesnike i ludake
Ne to nije onaj mesec
koji nestaje iza krovova,
pa se opet javlja negde
po zabačenim prostorima sna,
između dve tišine,
između dve pesme,
taj muzikalni i prašnjavi mesec
što prati hod device, nimfe i starice
podjednako, sa istim oduševljenjem,
ostavljajući taj blag smešak na uglu usana...
Sada ga gledam, između nas stoji prepreka
ako nastavim da hodam,
možda se taj bedem ukloni nekim čudom!

KADA ULAZIM U MOJU ULICU

Kada ulazim u moju ulicu
Ulazim u moje detinjstvo
Golem svet treperi pred mojim očima
Svet je sakrivenu u tom malom trenutku
Kopriva raste i cveta tišina između golova od cigli
Svet je večan i lopta u vazduhu još uvek leti
Trčim u dane kada nisam postojao
Kada se svet prostirao
Na sve četiri strane
Između dve vatre
Kada je kliker bio centar vasione