Mesečev put

Sve se više uveravam da je život
neobična varka i pustolovina, isto kao i smrt.
večito zaboravljam da živim
A onaj mesec gore me odmerava!
ne, to nije onaj mesec
koji sam gledao svake noći
kao setna budala,
kada smo zajedno okopovali tišinu,
lutajući po lavirintima i krovovima grada,
potpuno neopaženo od skrovitog i plašljivog sveta,
Ne, to nije onaj mesec,
što se kao novčić
presijavao po tajnovitoj kaldrmi,
i često me pratio sve do kućnih vrata,
niti ona rumen koja me je uspinjala
do bezbrojnih krugova misli
sada kada ga gledam,
jasno se ocrtava broj godina,
Boja i ukus nataloženog iskustva
što je zapravo teret, a ne krajnja spoznaja
sada ga gledam i vidim protutnjala stoleća
izgubljenih gradova
izbledelog zanosa, snova, sumnji,
pa ipak on plovi istim onim sjajem,
istom onom svetlošću
koja je obuzimala velike pesnike i ludake
Ne to nije onaj mesec
koji nestaje iza krovova,
pa se opet javlja negde
po zabačenim prostorima sna,
između dve tišine,
između dve pesme,
taj muzikalni i prašnjavi mesec
što prati hod device, nimfe i starice
podjednako, sa istim oduševljenjem,
ostavljajući taj blag smešak na uglu usana...
Sada ga gledam, između nas stoji prepreka
ako nastavim da hodam,
možda se taj bedem ukloni nekim čudom!