ČUDNA VERA KOJU NE UMEM DA OBJASNIM REČIMA

Ispunjava me san koji sam zaboravio 

i sve što mi sada prilazi i udaljava se

izmišljotina je duha iz boce:

ulični prostor po kojem pevaju nevidljive ptice,

žamor ljudi u hodniku, brujanje teških motora,

oduševljenja i razočarenja u ljubav,

iznenadna tišina koja me zatiče u sobi, 

kao da je sve moguće i nemoguće u isti mah,

kao da sam spreman sve da izgubim i dobijem u istom trenu, 

ispunjava me san koji sam zaboravio,

i sećanje da je moguće drugačije i lepše živeti,

dok žene  šire rublje na terasi

i nalet vetra nosi dah neke čudne vere

koju ne umem da objasnim rečima,

sve je lako i prozirno,

sve je obično i neobično, prirodno, sveže,

nema prepreka, baš kao u snu,

ispunjava me  topao miris proleća,

neko fantastično mesto obasjano suncem,

zatim  trem i dvorište dovoljno široko za pesmu,

koje je dovoljno, sasvim dovoljno da rastera sve glupe sumnje

da sam puka greška u statistici Boga,

da sam bačen u postojanje i da ne umem da pređem na drugu obalu,

da svaki novi dan što se rađa plovi bez naših očiju probuđenih iz sna.