ИЗГУБЉЕНИ У ПРЕВОДУ

Хајде измисли путовање

као и пре седам дугих ноћи.

Бићемо опет дивно одсутни

У бучној тишини: ти и ја.

Оставимо белину и трагове

изнад којих лете црне птице

и походимо изненада, тајно

уснуле и непознате градове.

Понесимо маску дивљења

и музику што сипа са неба.

Бићемо безбрижни као деца.

Ја син ноћи, ти кћерка месеца.

JUG

Šest sati ujutro

To je ono doba

Kada ne znam šta da radim

A imam sve vreme ovoga sveta

Na prozoru se cakle prve jutarnje suze

A ja bih da sanjam ono što je nemoguće

Da usavršim čekanje, da se oslonim

Na nešto udaljeno i nedostižno

Kroz ulicu škripi

Zvuk bicikla

I to je sve što čujem

I to je sve što me boli

Šest sati ujutro

To je prelomni trenutak

Da uradim nešto

To je san koji sam zaboravio

To su reči što padaju sa neba

Dugo sam zazirao od njih

Iako sa njima ležem

Iako sa njima se budim

Uz krik divljih gusaka

Što lete ovog jutra na jug

I ja imam želju da nešto kažem.

I da prepoznam pesmu u 6 ujutru

Ali drži me toplina kreveta,

I soba-mala tamnica

A misli bi da putuju

Sa divljim guskama na jug

Šest sati ujutro

Doba kada ne znam šta da radim

Otvaram prozor prepun suza.

Svet je navukao tužnu masku

Lako ga je prevariti

Šest sati ujutro

Pronalazim cipele, kvaku

I sopstvenu senku

Hoću da osvojim svet

Jer ja sam mnogo, mnogo zajeban tip

Ja sam sunčeva varalica

I sada odoh za ovim tačkama

...

Pravac na jug

НЕПОЗНАТИ ВРТ

 И ове ноћи ослушкујем таму

гола, тајанствена и нестварна.

Као пресовани цвет у хербаријуму.

Као богиња пуна стида и срама.

Усних лађе на прстима таласа.

Видех јата лепих на небу облака,

видех непознати врт у огледалу

и руке које ме милују по врату.

И ове ноћи нико не мисли на мене.

Нико ми ретке дарове не доноси.

По мени веје мирис ружа и ловора

и срце као трска дрхти на уснама.

ОБИЧНО ПРОЛЕТИМ

Обично пролетим

кроз дан у граду

заспалом на асфалту

непримећен обичан дан

дан сунчевих часовника

заустављених на степеништу

између две песме

леп дан спакован у коферима путника

слободан дан

са ножицама у ваздуху

са натписима  на радњама

које ликују у очима пролазника

само посматрам како пролазе

на платну обични кадрови

непознатих аутора

неких навика човек

не може да се ослободи

некако је све то велико

провирујем кроз решетке

у откуцај века

у обичан дан

у сасвим обичан дан

који одлази и топи се

као снег на крововима кућа

само посматрам како пролазе

на платну обични кадрови

непознатих аутора

све више светла допире у купатилу

док упијам тренутке у огледалу

ослушкујем на прстима

дан окачен

као слика на небу

птица пева у зраку

на оголелим гранама

већ видим воће

које ћемо убрати

које ћемо јести

скупа за столом

у скривеној башти

поделићемо обичне речи

бићемо ваљда срећни

ЖАБЕ У БЛИЗИНИ

Не познајем довољно тај свет у близини.

Знам само да ту живе рибе, видре и барске лиске.

И да изнад вода прелећу мушице и вилин коњиц.

И да када је лето у пуном замаху крекећу жабе.

Крекетања жаба тада засени све звукове.

Жабљи оркестар је некако раштимован

испод звезданог ведрог неба.

Баш је досадно слушати: кре, кре, кре, кре.

Понекад жабе у ноћним сатима

неприметно, жабљим путевима

дођу и до ограда и дворишта.

Доскакућу и до степеништа

и улазних врата кућа.

Није ми јасно шта траже ту.

Али ми не сметају јер тада не крекећу.

Када их угледам

углавном су непомичне.

Само зуре као у чуду

и као да нам кажу:

и ми постојимо.

Близу вас.

Ми смо ваши суседи.

НЕКА ДРУГИ ПИШУ

Решио сам да се ослободим

ове незамисливе тамнице

доста ми је фасцинантних ноћи

у лименој канти за отпатке.

Уместо у песму прерушио сам се

у згужвани папир који шкрипи,

нисам написао ниједан стих

вредан помена или признања.

Хоћу да постанем неко сасвим други

да ћутке живим лагодним животом

и да повремено пушем у врелу цев

нека други пишу песме.

НОВИ РАСПОРЕД

Дуго сам спавао у кутији.

Дуго сам чекао тренутак

да подигнем поклопац

И провирим у свој живот.

Треба поспремити собу.

Потапшати се по рамену

и поћи празним улицама.

Изабрати другу страну.

Ускладити покрете тела.

Пазарити речи са пијаце.

Склопити очи у крошњама.

Поново пронаћи степенице

којима падамо међу облаке.