СОФИЈА БРАЈНЕР ДЕ ЛА ПЕЊА

Она је жена без премца

не пада јој на памет

да излази у град.

Не пада јој на памет

да изнова уочава

залудност излазака.

Дневних, ноћних, свеједно.

У соби мириса, у соби уздаха

она има свој свет.

Кармин за усне у свим бојама.

У часовима самоће

одапиње стрелице

ка брковима које воли да суче

до касно у ноћ.

Уме да чита

између редова.

Вео који носи преко лица

чини је провидном.

Паметна и лепа

држи срце у зубима.

Те расплетене, бујне косе

мрсе мисли грешника

који пише ову песму.

Она уме да хода на рукама

држећи притом букет јасмина

У врелим ногама.

Она носи сјај у грудима.

Она сања да трчи на штиклама

по ходницима месеца.

У плетеној торбици

коју никад не носи

крије паклицу неначетих

домаћих цигарета.

Она је баш она

на коју сада помишљаш.

Након скромног ручка

скупља мрвице са стола,

предано се захваљује Богу,

пење се на столицу

и рецитује „Вино љубавника“.

Преко интернета

дописује се са

Борхесовом удовицом

Маријом Кодамом.

Kроз отворени прозор

избaцује насуканог

бркатог пингвина

који јој је досадио.

И шије костим

за наредног.