IZMEĐU PUKOTINA ROLETNI

Vetar u dokolici prebira lišće

Po dvorištu usamljenih zgrada.

Nije lako biti živ u malom gradu.

U zaspalom svetu slika i ljudi biti živ.

Pa ipak zavoleo sam puste ulice

što se unedogled pružaju u ravnici.

I prolećnu  svetlost  što dopire

Između pukotina roletni.

Zatočenik sam  grada,

(To su samo ostaci nekadašnjih ideja

i ruševine zidina kroz koje duva promaja).

Izmišljeni lik iz nekog romana,

koji je ostao u rukopisu nedovršen,

zamišljeni ludak što osluškuje mesec iznad grada,

jedini čovek što se smeje uoči sveopšteg fajronta

I tone u mećavu izgubljenih trenutaka,

sanjar što neprimećen prolazi kroz tuđe snove,

zagriženi pisac sa cigaretom u ustima 

u nekom kutku periferije,

ulični hodač sa radnim stažom,

onaj što hoda i ne veruje sopstvenim očima,

zatočenik sopstvene priče koju uzalud piše.

Moji  koraci su jedino što imam

Dok lavež pasa i žagor dece

Razbija tišinu i nestaje u dubini ulice

Osećam da propuštam trenutke

I da sve izmiče pred mojim očima

I nemam druga posla

Nego da tajno osluškujem noć

Koja nezadrživo tone u sopstvenu muziku