БЕДЕМ И ОКОЛИНА

Упознах уснули сумрак на тргу

oкован бојама и навикама.

Иста лица што се врте у круг.

Тишину од које ме је страх.

Остадох насамо са тренуцима,

Трскама, небесима, птицама;

oстадох са бедемом и околином

и вечним нестајањем у ноћи.

Жудећи за изгубљеним животом

огрнут ветром путујем градом.

Ја сам корак који у неверици лута.

Испод наслага трагова који нестају

океани светле црвених образа

у ћошку града сазрева поноћ.

SOPSTVENA MUZIKA

Toliko toga je nestalo.

Toliko toga nije postojalo.

Kao brzi vozovi protutnjala su godišnja doba.

Pusti snovi su odlepršali preko prozora.

I sada sve polako poprima svoj pravi oblik.

Dok bezvoljno zurim u ekran ugašenog televizora

Podnevna sunčeva svetlost

Umnožava slepilo na gradskim pločnicima.

Dojadilo mi je da gledam kroz prozor.

Ostala su samo sećanja i želje.

Zašto gubiti nepotrebno toliku snagu.

Na ono što nam zadaje toliki napor.

Uostalom, osim suženog pogleda

Zakucanog u okolne zidove

Šta sada imam od svega toga.

Možda par stihova sumnjive vrednosti

I ništa više.

Od kada su me napustile sumnje

I zanosi pod mesečevom svetlošću

Belina neprestano veje po hartiji.

To su moji dani i noći...

Otvorenih očiju ništa ne razumem.

Kada sklopim oči uglavnom je sve u redu.

Kada sklopim oči i spustim ruke pokraj tela

U sopstvenu muziku tonem, tonem...

Treba samo izdržati...

ПОСЛЕДЊА ПИРУЕТА УПЕЦАНЕ РИБЕ

Нека се спушта вече

нека плове светла

нека се немарно праћакају рибе

у разбијеном виру Господњег лета

Нека живот тече

живот испод моста

заталасани излазак месеца у води

шум трске и замах спретне руке

скок жабе преко облачног неба

АНОНИМУС

Написао сам две песме

али су ремек – дела.

За њих ће се тек чути.

Срећан сам јер сам

потпуно анониман.

Не скидам шешир никоме.

Ја нисам велики песник.

Ја сам највећи песник

али се то прећуткује.

Не очекујем ништа осим

да градско  шеталиште

носи име једне моје песме.

ИЗГУБЉЕНИ У ПРЕВОДУ

Хајде измисли путовање

као и пре седам дугих ноћи.

Бићемо опет дивно одсутни

У бучној тишини: ти и ја.

Оставимо белину и трагове

изнад којих лете црне птице

и походимо изненада, тајно

уснуле и непознате градове.

Понесимо маску дивљења

и музику што сипа са неба.

Бићемо безбрижни као деца.

Ја син ноћи, ти кћерка месеца.

JUG

Šest sati ujutro

To je ono doba

Kada ne znam šta da radim

A imam sve vreme ovoga sveta

Na prozoru se cakle prve jutarnje suze

A ja bih da sanjam ono što je nemoguće

Da usavršim čekanje, da se oslonim

Na nešto udaljeno i nedostižno

Kroz ulicu škripi

Zvuk bicikla

I to je sve što čujem

I to je sve što me boli

Šest sati ujutro

To je prelomni trenutak

Da uradim nešto

To je san koji sam zaboravio

To su reči što padaju sa neba

Dugo sam zazirao od njih

Iako sa njima ležem

Iako sa njima se budim

Uz krik divljih gusaka

Što lete ovog jutra na jug

I ja imam želju da nešto kažem.

I da prepoznam pesmu u 6 ujutru

Ali drži me toplina kreveta,

I soba-mala tamnica

A misli bi da putuju

Sa divljim guskama na jug

Šest sati ujutro

Doba kada ne znam šta da radim

Otvaram prozor prepun suza.

Svet je navukao tužnu masku

Lako ga je prevariti

Šest sati ujutro

Pronalazim cipele, kvaku

I sopstvenu senku

Hoću da osvojim svet

Jer ja sam mnogo, mnogo zajeban tip

Ja sam sunčeva varalica

I sada odoh za ovim tačkama

...

Pravac na jug

НЕПОЗНАТИ ВРТ

 И ове ноћи ослушкујем таму

гола, тајанствена и нестварна.

Као пресовани цвет у хербаријуму.

Као богиња пуна стида и срама.

Усних лађе на прстима таласа.

Видех јата лепих на небу облака,

видех непознати врт у огледалу

и руке које ме милују по врату.

И ове ноћи нико не мисли на мене.

Нико ми ретке дарове не доноси.

По мени веје мирис ружа и ловора

и срце као трска дрхти на уснама.