SOPSTVENA MUZIKA

Toliko toga je nestalo.

Toliko toga nije postojalo.

Kao brzi vozovi protutnjala su godišnja doba.

Pusti snovi su odlepršali preko prozora.

I sada sve polako poprima svoj pravi oblik.

Dok bezvoljno zurim u ekran ugašenog televizora

Podnevna sunčeva svetlost

Umnožava slepilo na gradskim pločnicima.

Dojadilo mi je da gledam kroz prozor.

Ostala su samo sećanja i želje.

Zašto gubiti nepotrebno toliku snagu.

Na ono što nam zadaje toliki napor.

Uostalom, osim suženog pogleda

Zakucanog u okolne zidove

Šta sada imam od svega toga.

Možda par stihova sumnjive vrednosti

I ništa više.

Od kada su me napustile sumnje

I zanosi pod mesečevom svetlošću

Belina neprestano veje po hartiji.

To su moji dani i noći...

Otvorenih očiju ništa ne razumem.

Kada sklopim oči uglavnom je sve u redu.

Kada sklopim oči i spustim ruke pokraj tela

U sopstvenu muziku tonem, tonem...

Treba samo izdržati...