ODAPET STIH U PROLAZU

Moj korak je razapet u plavim brdima.
Ponekad sam budan, ponekad sanjam.
Dok zurim u bivša ogledala, sećam se
sasvim sporednih i bezveznih stvari.

Moj um je dobio stalno zaposlenje
ali ne pokazuje oduševljenje zbog toga.
Ima nameru da večno živi u oblacima
i da prkosi jedinstvu lepote i tišine.

Još uvek sretnem odapet stih u prolazu
koji peva na svežim usnama vazduha
ali čim ga dotaknem on se otima
i sklanja u blage ruševine smeha.

Obasjani zracima sunčeve svetlosti
kamenčići ostavljeni pokraj puta
i zvezde rasute na noćnom nebu
ožive tek kada tajno svedočim o njima.

CRVENI CVET

PECAM TRENUTKE

Posmatram kako list

Nošen vetrom pada

Na površinu vode

Opkoljava me blagost

dok povijaju se grane                                                           

Na bučnom vetru

Rame uz rame sa trskama

Na pecaroškom mestu

Pecam trenutke

БЕДЕМ И ОКОЛИНА

БЕДЕМ И ОКОЛИНА

Упознах уснули сумрак на тргу

oкован бојама и навикама.

Иста лица што се врте у круг.

Тишину од које ме је страх.

Остадох насамо са тренуцима,

Трскама, небесима, птицама;

oстадох са бедемом и околином

и вечним нестајањем у ноћи.

Жудећи за изгубљеним животом

огрнут ветром путујем градом.

Ја сам корак који у неверици лута.

Испод наслага трагова који нестају

океани светле црвених образа

у ћошку града сазрева поноћ.

Нека други пишу

Решио сам да се ослободим

ове незамисливе тамнице

доста ми је фасцинантних ноћи

у лименој канти за отпатке.

Уместо у песму прерушио сам се

у згужвани папир који шкрипи,

нисам написао ниједан стих

вредан помена или признања.

Хоћу да постанем неко сасвим други

да ћутке живим лагодним животом

и да повремено пушем у врелу цев

нека други пишу песме.

Кратки дани

Дубоко у снегу лежи град.

Не види се од завејане белине:

као да си у некој барци -

веју  тренуци, овде доле;

мраз стеже, не попушта.

Пробуди се и не чини ништа

што може песму да спречи.

Не иди, песма долази по тебе.

Ево, вече опет пропада у небо;

куцање срца птица, звук виолине:

све то долази ненаметљиво, тихо

непролазно је оно што не видиш!

Месец је тачка изнад ледене тишине;

Неприметно шћућурен, склупчан као мачка

ћути на небу што већ дуго не мења боју.

Ко још на њега помишља?

До њега трагови не допиру.

Замисли, снег прекрштених руку

лешкари на клупи и не чека ништа.

Упитај га у пролазу, осећа ли студен

између два трептаја и додира.

Осипа се реч у океанима смисла.

Дубоко у снегу лежи град.

Не види се од завејане белине

по којој се исписује песма.

Удаљена песма са хиљаду очију.

Окрећу се дани и ноћи око нас,

и у нама који се шуњамо као духови

у завејаним облицима и лавиринтима.

Снег је мек као пружена дечија рука.

Извири тек понека лопата пуна малих звезда.

Noć te uvek čeka