Кратки дани

Дубоко у снегу лежи град.

Не види се од завејане белине:

као да си у некој барци -

веју  тренуци, овде доле;

мраз стеже, не попушта.

Пробуди се и не чини ништа

што може песму да спречи.

Не иди, песма долази по тебе.

Ево, вече опет пропада у небо;

куцање срца птица, звук виолине:

све то долази ненаметљиво, тихо

непролазно је оно што не видиш!

Месец је тачка изнад ледене тишине;

Неприметно шћућурен, склупчан као мачка

ћути на небу што већ дуго не мења боју.

Ко још на њега помишља?

До њега трагови не допиру.

Замисли, снег прекрштених руку

лешкари на клупи и не чека ништа.

Упитај га у пролазу, осећа ли студен

између два трептаја и додира.

Осипа се реч у океанима смисла.

Дубоко у снегу лежи град.

Не види се од завејане белине

по којој се исписује песма.

Удаљена песма са хиљаду очију.

Окрећу се дани и ноћи око нас,

и у нама који се шуњамо као духови

у завејаним облицима и лавиринтима.

Снег је мек као пружена дечија рука.

Извири тек понека лопата пуна малих звезда.