ОБИЧНО ПРОЛЕТИМ

Обично пролетим
кроз дан у граду
заспалом на асфалту
непримећен обичан дан
дан сунчевих часовника
заустављених на степеништу
између две песме
леп дан спакован у коферима путника
слободан дан
са ножицама у ваздуху
са натписима на радњама
које ликују у очима пролазника
само посматрам како пролазе
на платну обични кадрови
непознатих аутора
неких навика човек
не може да се ослободи
некако је све то велико
провирујем кроз решетке
у откуцај века
у обичан дан
у сасвим обичан дан
који одлази и топи се
као снег на крововима кућа
само посматрам како пролазе
на платну обични кадрови
непознатих аутора
све више светла допире у купатилу
док упијам тренутке у огледалу
ослушкујем на прстима
дан окачен
као слика на небу
птица пева у зраку
на оголелим гранама
већ видим воће
које ћемо убрати
које ћемо јести
скупа за столом
у скривеној башти
поделићемо обичне речи
бићемо ваљда срећни

Mesečev put

Sve se više uveravam da je život
neobična varka i pustolovina, isto kao i smrt.
večito zaboravljam da živim
A onaj mesec gore me odmerava!
ne, to nije onaj mesec
koji sam gledao svake noći
kao setna budala,
kada smo zajedno okopovali tišinu,
lutajući po lavirintima i krovovima grada,
potpuno neopaženo od skrovitog i plašljivog sveta,
Ne, to nije onaj mesec,
što se kao novčić
presijavao po tajnovitoj kaldrmi,
i često me pratio sve do kućnih vrata,
niti ona rumen koja me je uspinjala
do bezbrojnih krugova misli
sada kada ga gledam,
jasno se ocrtava broj godina,
Boja i ukus nataloženog iskustva
što je zapravo teret, a ne krajnja spoznaja
sada ga gledam i vidim protutnjala stoleća
izgubljenih gradova
izbledelog zanosa, snova, sumnji,
pa ipak on plovi istim onim sjajem,
istom onom svetlošću
koja je obuzimala velike pesnike i ludake
Ne to nije onaj mesec
koji nestaje iza krovova,
pa se opet javlja negde
po zabačenim prostorima sna,
između dve tišine,
između dve pesme,
taj muzikalni i prašnjavi mesec
što prati hod device, nimfe i starice
podjednako, sa istim oduševljenjem,
ostavljajući taj blag smešak na uglu usana...
Sada ga gledam, između nas stoji prepreka
ako nastavim da hodam,
možda se taj bedem ukloni nekim čudom!

KADA ULAZIM U MOJU ULICU

Kada ulazim u moju ulicu
Ulazim u moje detinjstvo
Golem svet treperi pred mojim očima
Svet je sakrivenu u tom malom trenutku
Kopriva raste i cveta tišina između golova od cigli
Svet je večan i lopta u vazduhu još uvek leti
Trčim u dane kada nisam postojao
Kada se svet prostirao
Na sve četiri strane
Između dve vatre
Kada je kliker bio centar vasione

NOĆNA BARKA

Grad je je pukao kao balon žvakaće gume

I sada ga tražim pogledom preko ramena

Crno bela mačka se mirno šeta po trotoaru

Noć je zaboravljena svetkovina koja se ponavlja

Automobili na glavnoj cesti su utišani sjajni insekti

I ogladneli psi laju bez  trunke entuzijazma. 

A ni onaj šinobus više ne urla kao indijanski poglavica,

Gle, grad je umorna životinja kojoj se spava,

Soliteri dremaju u ružičastom svetlu

Soliteri su čudovišta, žmirkaju kao semafori,

I gase se svetla na spratovima po komandi,

Dole je sve sumnjivo i otrcano;

Grad je prepun propalica i sanjalica.

Starac natenane pretura po kontejneru

Po dobro utvrđenom redosledu.

Noćne svetiljke upijaju i obasjavaju propast,

Caruju hladni fabrički dimnjaci i policijski čas

Širom otvorenih očiju mačke se muvaju oko kontejnera,

Redosled naših koraka je određen  u nekoj nepročitanoj knjizi,

Tiha ulica doziva detinjstvo, prohujale dane,

Neku radost koja  je smejala na suncu,

Na balkonu saksije sa cvećem  mrznu u dubokoj samoći, kao zvezde,

Naši životi umotani u tople pokrivače,

Naši životi daleko od nas pevaju ono što ne znamo,

U ogledalima snova ne prepoznaje se lik,

Senke postaju stvarnost,

Senke se okupljaju na uglu

Noć plovi kao barka zaljuljana na nevidljivoj niti,

Na otvorenu izložbu nasmešenog lišća

Pada još jedan list,

Svetluca više nego dan koji je prošao.

Radio talasi nude lepi ženski glas koji peva nešto tiho,

Sasvim tiho, a  tako lepo da poželim da ta pesma nema kraj.

PRONAĐI CVET

Pronađi nešto u ovom danu

Što naizmenično svetli i gasne,

To je onaj dan u kojem nisi siguran

Da ovaj svet zaista postoji,

A posebno da si ti deo njega,

Iako uredno trepćeš I dišeš,

Dakle, pronađi nešto,

Neka to bude cvet,

Onaj cvet pored kojeg si toliko puta prošao

A da ga nisi ni primetio,

Ne zaboravi, taj cvet  to si ti,

Ne zaboravi to!

ČUDNA VERA KOJU NE UMEM DA OBJASNIM REČIMA

Ispunjava me san koji sam zaboravio 

i sve što mi sada prilazi i udaljava se

izmišljotina je duha iz boce:

ulični prostor po kojem pevaju nevidljive ptice,

žamor ljudi u hodniku, brujanje teških motora,

oduševljenja i razočarenja u ljubav,

iznenadna tišina koja me zatiče u sobi, 

kao da je sve moguće i nemoguće u isti mah,

kao da sam spreman sve da izgubim i dobijem u istom trenu, 

ispunjava me san koji sam zaboravio,

i sećanje da je moguće drugačije i lepše živeti,

dok žene  šire rublje na terasi

i nalet vetra nosi dah neke čudne vere

koju ne umem da objasnim rečima,

sve je lako i prozirno,

sve je obično i neobično, prirodno, sveže,

nema prepreka, baš kao u snu,

ispunjava me  topao miris proleća,

neko fantastično mesto obasjano suncem,

zatim  trem i dvorište dovoljno široko za pesmu,

koje je dovoljno, sasvim dovoljno da rastera sve glupe sumnje

da sam puka greška u statistici Boga,

da sam bačen u postojanje i da ne umem da pređem na drugu obalu,

da svaki novi dan što se rađa plovi bez naših očiju probuđenih iz sna.

ДВЕ ТИШИНЕ

Дубоко у себи

пољубио сам лаж

сенком лако обишао град.

У мраку оставио траг

на усни реч

у срцу пањ.

Црној ноћи сличан

по песку прстима

исписао сам име.

Нека ме покрије

невидљиви плашт

у соби расту две тишине.