CRVENI CVET

PECAM TRENUTKE

Posmatram kako list

Nošen vetrom pada

Na površinu vode

Opkoljava me blagost

dok povijaju se grane                                                           

Na bučnom vetru

Rame uz rame sa trskama

Na pecaroškom mestu

Pecam trenutke

БЕДЕМ И ОКОЛИНА

БЕДЕМ И ОКОЛИНА

Упознах уснули сумрак на тргу

oкован бојама и навикама.

Иста лица што се врте у круг.

Тишину од које ме је страх.

Остадох насамо са тренуцима,

Трскама, небесима, птицама;

oстадох са бедемом и околином

и вечним нестајањем у ноћи.

Жудећи за изгубљеним животом

огрнут ветром путујем градом.

Ја сам корак који у неверици лута.

Испод наслага трагова који нестају

океани светле црвених образа

у ћошку града сазрева поноћ.

Нека други пишу

Решио сам да се ослободим

ове незамисливе тамнице

доста ми је фасцинантних ноћи

у лименој канти за отпатке.

Уместо у песму прерушио сам се

у згужвани папир који шкрипи,

нисам написао ниједан стих

вредан помена или признања.

Хоћу да постанем неко сасвим други

да ћутке живим лагодним животом

и да повремено пушем у врелу цев

нека други пишу песме.

Кратки дани

Дубоко у снегу лежи град.

Не види се од завејане белине:

као да си у некој барци -

веју  тренуци, овде доле;

мраз стеже, не попушта.

Пробуди се и не чини ништа

што може песму да спречи.

Не иди, песма долази по тебе.

Ево, вече опет пропада у небо;

куцање срца птица, звук виолине:

све то долази ненаметљиво, тихо

непролазно је оно што не видиш!

Месец је тачка изнад ледене тишине;

Неприметно шћућурен, склупчан као мачка

ћути на небу што већ дуго не мења боју.

Ко још на њега помишља?

До њега трагови не допиру.

Замисли, снег прекрштених руку

лешкари на клупи и не чека ништа.

Упитај га у пролазу, осећа ли студен

између два трептаја и додира.

Осипа се реч у океанима смисла.

Дубоко у снегу лежи град.

Не види се од завејане белине

по којој се исписује песма.

Удаљена песма са хиљаду очију.

Окрећу се дани и ноћи око нас,

и у нама који се шуњамо као духови

у завејаним облицима и лавиринтима.

Снег је мек као пружена дечија рука.

Извири тек понека лопата пуна малих звезда.

Noć te uvek čeka

НЕПОЗНАТИ ВРТ

И ове ноћи ослушкујем таму

гола, тајанствена и нестварна.

Као пресовани цвет у хербаријуму.

Као богиња пуна стида и срама.

Усних лађе на прстима таласа.

Видех јата лепих на небу облака,

видех непознати врт у огледалу

и руке које ме милују по врату.

И ове ноћи нико не мисли на мене.

Нико ми ретке дарове не доноси.

По мени веје мирис ружа и ловора

и срце као трска дрхти на уснама.

PESMA

I ploviće lađe pod komandama

Tajnih srca što ne poznaju strah.

Pesma je na usnama žena koje nismo ljubili.

U snovima za koje nismo imali hrabrosti.

U beležnicama zvezda, na promaji večnosti.



Pesma dolazi kada joj okrenemo leđa.

Kada sve kipti od rumenih boja i čuda

A na tihim ulicama zvuk koraka

Oblikuje nevidljivo lice sveta.



Treba se osloniti na prazninu

Kao na svog najboljeg prijatelja.

Treba učiti nepoznate jezike bilja

I pevati dok drugi spavaju i hodaju.



Treba porumeneti od snova koji nas bude

I kupiti ulaznice za nova putovanja.

Treba biti hrabar i napisati pesmu

Za ženu koja sanja i odoleva zaboravu.

O

Pogled kroz prozor

Milić Vulović Noć te uvek čeka - korica knjige