Da nema lepote ne bih ustajao iz kreveta. Večito bih bolovao od strašnih bolova dosade i beznađa...

BEDEM I OKOLINA

Упознах уснули сумрак на тргу

oкован бојама и навикама.

Иста лица што се врте у круг.

Тишину од које ме је страх.

Остадох насамо са тренуцима,

трскама, небесима, птицама;

oстадох са бедемом и околином

и вечним нестајањем у ноћи.

Жудећи за изгубљеним животом

огрнут ветром путујем градом.

Ја сам корак који у неверици лута.

Испод наслага трагова који нестају

океани светле црвених образа

у ћошку града сазрева поноћ.

БЕЛЕЖНИЦА

Sklopio sam oči od lutanja.

I sada bih samo hteo da poravnam račune.

Čudni su dani; stalno mi beže pred očima.

Ponekad se pitam da li uopšte postojim.

Dok skitaju godišnja doba po rubu usana,

Jutro raznosi trista čuda po okolnim brdima.

Iznenada se javi sunce i rastera oblake

I ukaže se predeo nenametljiv i tih.

Posmatram ga tada sa nevericom

I više ne znam ko koga gleda.

Slutim da se lepota ne može opisati.

Na koncu svega ostaće samo To.

NAJVEĆI BUNTOVNICI U NOĆI

Opet laju kerovi na pun mesec, 

Na svaki šum u noći,

Na slučajne prolaznike,

Na svoju sudbinu,

Na svoj kereći život,

Tu nema foliranja,

Kerovi laju jer im je to u opisu posla 
I to fenomenalno rade.

Laju i ne prestaju,

laju dok im ne dosadi,

Laju iz sve snage,

Laju jer ne znaju kako drugačije da se izraze,

Njihove njuške su pune iskrenih emocija,

Njihove oči gledaju negde gore

Kerovi se potpuno predaju svojem gnevu,

Kerovi su najveći buntovnici u ovoj noći.

Kerovi ometaju lepe snove mirnih građana,

Kerovi nemaju razumevanja.

O kako samo laju i ne mare ni za šta.

I kerovi imaju svojih pet minuta.

НАТАША

 У обореној ноћи испод изгужваног столњака

у граду у коме се и ваздух жваће на смену;

нико ни уста да отвори – слово да изговори

стаклену чашу да сломи па макар и случајно.

Али када подигох главу и отворих оба ока

Видех у ноћи како лије величанствена киша

Видех непознате и затетуране пијанице

Како одлазе низ дугу и унезверену улицу.

А девојка која се, ваљда, звала Наташа

И  која ме је служила све до праскозорја

Када сам се устао са дрвене, плетене столице

У  мојим топлим сузним очима беше најлепша.

ЈАНУАР

Јануар, други дан 2011. године

у забаченој улици, у малој соби

у коју слаба светлост допире

неко смирење у срцу и телу.

Дуго нисам ништа словио

Мало читам, мало спавам.

Кроз прозор најзад загледам

негде у нејасно, у неодређено.

Тек касније увидех да зурим

у крхотине и окрајке света

и да ми у томе помаже вино

и димљена сланина са хлебом.

Дуго сам корацима мислио,

осећао тај непотребни терет.

Лутао кроз јутра и кишу као авет

Све док у очима није засијала плавет.

DOBRA ŽENA

Prava žena me uvek nazove u pravom trenutku.

I govori mi reči koje dugo šume u mom uhu.

U mom varljivom uhu koje samo njen glas traži.

U odsutnim trenucima odnekud se javlja

I govori mi sasvim nevažne stvari

Od kojih moj jedini život visi o koncu.

Ona uvek ljubi i mrzi u pravo vreme.

Ponekad čini obe stvari istovremeno.

Prava žena ima prave grudi koje me gledaju pravo u oči.

Njene reči su ostrvca otrgnuta od stvarnosti.

Večito rastrgnut između muzike tela i duše

Dobio sam odrešene ruke da napišem pesmu

O tajni koja se raspsrkava na pomen njenog imena.

Ona žudi za rečima koje joj nikada nisam uputio.

Ona me voli iako mi to nikada neće priznati.

Ona ima svoj prtljag, razloge, nebo puno sumnji

I prazno mesto koje vreba u napuklom srcu.

Prava žena se pretvara da ne postoji.

Ona samo čeka da je razuverim

Poljupcima od kojih trnu zvezde.

Dok noć zvoni na uzbunu

I igra pod krošnjama drveća.

Ona spava i okreće se na drugu stranu ogledala.

I uvek spušta slušalicu u pravom trenutku

Žudeći da ću je prevariti sa nekom drugom ženom.