НАТАША

 У обореној ноћи испод изгужваног столњака

у граду у коме се и ваздух жваће на смену;

нико ни уста да отвори – слово да изговори

стаклену чашу да сломи па макар и случајно.

Али када подигох главу и отворих оба ока

Видех у ноћи како лије величанствена киша

Видех непознате и затетуране пијанице

Како одлазе низ дугу и унезверену улицу.

А девојка која се, ваљда, звала Наташа

И  која ме је служила све до праскозорја

Када сам се устао са дрвене, плетене столице

У  мојим топлим сузним очима беше најлепша.