DOBRA ŽENA

Prava žena me uvek nazove u pravom trenutku.

I govori mi reči koje dugo šume u mom uhu.

U mom varljivom uhu koje samo njen glas traži.

U odsutnim trenucima odnekud se javlja

I govori mi sasvim nevažne stvari

Od kojih moj jedini život visi o koncu.

Ona uvek ljubi i mrzi u pravo vreme.

Ponekad čini obe stvari istovremeno.

Prava žena ima prave grudi koje me gledaju pravo u oči.

Njene reči su ostrvca otrgnuta od stvarnosti.

Večito rastrgnut između muzike tela i duše

Dobio sam odrešene ruke da napišem pesmu

O tajni koja se raspsrkava na pomen njenog imena.

Ona žudi za rečima koje joj nikada nisam uputio.

Ona me voli iako mi to nikada neće priznati.

Ona ima svoj prtljag, razloge, nebo puno sumnji

I prazno mesto koje vreba u napuklom srcu.

Prava žena se pretvara da ne postoji.

Ona samo čeka da je razuverim

Poljupcima od kojih trnu zvezde.

Dok noć zvoni na uzbunu

I igra pod krošnjama drveća.

Ona spava i okreće se na drugu stranu ogledala.

I uvek spušta slušalicu u pravom trenutku

Žudeći da ću je prevariti sa nekom drugom ženom.