БЕЛЕЖНИЦА

Sklopio sam oči od lutanja.

I sada bih samo hteo da poravnam račune.

Čudni su dani; stalno mi beže pred očima.

Ponekad se pitam da li uopšte postojim.

Dok skitaju godišnja doba po rubu usana,

Jutro raznosi trista čuda po okolnim brdima.

Iznenada se javi sunce i rastera oblake

I ukaže se predeo nenametljiv i tih.

Posmatram ga tada sa nevericom

I više ne znam ko koga gleda.

Slutim da se lepota ne može opisati.

Na koncu svega ostaće samo To.