PRONAĐI CVET

Pronađi nešto u ovom danu

Što naizmenično svetli i gasne,

To je onaj dan u kojem nisi siguran

Da ovaj svet zaista postoji,

A posebno da si ti deo njega,

Iako uredno trepćeš I dišeš,

Dakle, pronađi nešto,

Neka to bude cvet,

Onaj cvet pored kojeg si toliko puta prošao

A da ga nisi ni primetio,

Ne zaboravi, taj cvet  to si ti,

Ne zaboravi to!

ČUDNA VERA KOJU NE UMEM DA OBJASNIM REČIMA

Ispunjava me san koji sam zaboravio 

i sve što mi sada prilazi i udaljava se

izmišljotina je duha iz boce:

ulični prostor po kojem pevaju nevidljive ptice,

žamor ljudi u hodniku, brujanje teških motora,

oduševljenja i razočarenja u ljubav,

iznenadna tišina koja me zatiče u sobi, 

kao da je sve moguće i nemoguće u isti mah,

kao da sam spreman sve da izgubim i dobijem u istom trenu, 

ispunjava me san koji sam zaboravio,

i sećanje da je moguće drugačije i lepše živeti,

dok žene  šire rublje na terasi

i nalet vetra nosi dah neke čudne vere

koju ne umem da objasnim rečima,

sve je lako i prozirno,

sve je obično i neobično, prirodno, sveže,

nema prepreka, baš kao u snu,

ispunjava me  topao miris proleća,

neko fantastično mesto obasjano suncem,

zatim  trem i dvorište dovoljno široko za pesmu,

koje je dovoljno, sasvim dovoljno da rastera sve glupe sumnje

da sam puka greška u statistici Boga,

da sam bačen u postojanje i da ne umem da pređem na drugu obalu,

da svaki novi dan što se rađa plovi bez naših očiju probuđenih iz sna.

ДВЕ ТИШИНЕ

Дубоко у себи

пољубио сам лаж

сенком лако обишао град.

У мраку оставио траг

на усни реч

у срцу пањ.

Црној ноћи сличан

по песку прстима

исписао сам име.

Нека ме покрије

невидљиви плашт

у соби расту две тишине.

СОФИЈА БРАЈНЕР ДЕ ЛА ПЕЊА

Она је жена без премца

не пада јој на памет

да излази у град.

Не пада јој на памет

да изнова уочава

залудност излазака.

Дневних, ноћних, свеједно.

У соби мириса, у соби уздаха

она има свој свет.

Кармин за усне у свим бојама.

У часовима самоће

одапиње стрелице

ка брковима које воли да суче

до касно у ноћ.

Уме да чита

између редова.

Вео који носи преко лица

чини је провидном.

Паметна и лепа

држи срце у зубима.

Те расплетене, бујне косе

мрсе мисли грешника

који пише ову песму.

Она уме да хода на рукама

држећи притом букет јасмина

У врелим ногама.

Она носи сјај у грудима.

Она сања да трчи на штиклама

по ходницима месеца.

У плетеној торбици

коју никад не носи

крије паклицу неначетих

домаћих цигарета.

Она је баш она

на коју сада помишљаш.

Након скромног ручка

скупља мрвице са стола,

предано се захваљује Богу,

пење се на столицу

и рецитује „Вино љубавника“.

Преко интернета

дописује се са

Борхесовом удовицом

Маријом Кодамом.

Kроз отворени прозор

избaцује насуканог

бркатог пингвина

који јој је досадио.

И шије костим

за наредног.

IZMEĐU PUKOTINA ROLETNI

Vetar u dokolici prebira lišće

Po dvorištu usamljenih zgrada.

Nije lako biti živ u malom gradu.

U zaspalom svetu slika i ljudi biti živ.

Pa ipak zavoleo sam puste ulice

što se unedogled pružaju u ravnici.

I prolećnu  svetlost  što dopire

Između pukotina roletni.

Zatočenik sam  grada,

(To su samo ostaci nekadašnjih ideja

i ruševine zidina kroz koje duva promaja).

Izmišljeni lik iz nekog romana,

koji je ostao u rukopisu nedovršen,

zamišljeni ludak što osluškuje mesec iznad grada,

jedini čovek što se smeje uoči sveopšteg fajronta

I tone u mećavu izgubljenih trenutaka,

sanjar što neprimećen prolazi kroz tuđe snove,

zagriženi pisac sa cigaretom u ustima 

u nekom kutku periferije,

ulični hodač sa radnim stažom,

onaj što hoda i ne veruje sopstvenim očima,

zatočenik sopstvene priče koju uzalud piše.

Moji  koraci su jedino što imam

Dok lavež pasa i žagor dece

Razbija tišinu i nestaje u dubini ulice

Osećam da propuštam trenutke

I da sve izmiče pred mojim očima

I nemam druga posla

Nego da tajno osluškujem noć

Koja nezadrživo tone u sopstvenu muziku

Da nema lepote ne bih ustajao iz kreveta. Večito bih bolovao od strašnih bolova dosade i beznađa...

BEDEM I OKOLINA

Упознах уснули сумрак на тргу

oкован бојама и навикама.

Иста лица што се врте у круг.

Тишину од које ме је страх.

Остадох насамо са тренуцима,

трскама, небесима, птицама;

oстадох са бедемом и околином

и вечним нестајањем у ноћи.

Жудећи за изгубљеним животом

огрнут ветром путујем градом.

Ја сам корак који у неверици лута.

Испод наслага трагова који нестају

океани светле црвених образа

у ћошку града сазрева поноћ.