KADA ULAZIM U MOJU ULICU

Kada ulazim u moju ulicu
Ulazim u moje detinjstvo
Golem svet treperi pred mojim očima
Svet je sakrivenu u tom malom trenutku
Kopriva raste i cveta tišina između golova od cigli
Svet je večan i lopta u vazduhu još uvek leti
Trčim u dane kada nisam postojao
Kada se svet prostirao
Na sve četiri strane
Između dve vatre
Kada je kliker bio centar vasione

NOĆNA BARKA

Grad je je pukao kao balon žvakaće gume

I sada ga tražim pogledom preko ramena

Crno bela mačka se mirno šeta po trotoaru

Noć je zaboravljena svetkovina koja se ponavlja

Automobili na glavnoj cesti su utišani sjajni insekti

I ogladneli psi laju bez  trunke entuzijazma. 

A ni onaj šinobus više ne urla kao indijanski poglavica,

Gle, grad je umorna životinja kojoj se spava,

Soliteri dremaju u ružičastom svetlu

Soliteri su čudovišta, žmirkaju kao semafori,

I gase se svetla na spratovima po komandi,

Dole je sve sumnjivo i otrcano;

Grad je prepun propalica i sanjalica.

Starac natenane pretura po kontejneru

Po dobro utvrđenom redosledu.

Noćne svetiljke upijaju i obasjavaju propast,

Caruju hladni fabrički dimnjaci i policijski čas

Širom otvorenih očiju mačke se muvaju oko kontejnera,

Redosled naših koraka je određen  u nekoj nepročitanoj knjizi,

Tiha ulica doziva detinjstvo, prohujale dane,

Neku radost koja  je smejala na suncu,

Na balkonu saksije sa cvećem  mrznu u dubokoj samoći, kao zvezde,

Naši životi umotani u tople pokrivače,

Naši životi daleko od nas pevaju ono što ne znamo,

U ogledalima snova ne prepoznaje se lik,

Senke postaju stvarnost,

Senke se okupljaju na uglu

Noć plovi kao barka zaljuljana na nevidljivoj niti,

Na otvorenu izložbu nasmešenog lišća

Pada još jedan list,

Svetluca više nego dan koji je prošao.

Radio talasi nude lepi ženski glas koji peva nešto tiho,

Sasvim tiho, a  tako lepo da poželim da ta pesma nema kraj.

PRONAĐI CVET

Pronađi nešto u ovom danu

Što naizmenično svetli i gasne,

To je onaj dan u kojem nisi siguran

Da ovaj svet zaista postoji,

A posebno da si ti deo njega,

Iako uredno trepćeš I dišeš,

Dakle, pronađi nešto,

Neka to bude cvet,

Onaj cvet pored kojeg si toliko puta prošao

A da ga nisi ni primetio,

Ne zaboravi, taj cvet  to si ti,

Ne zaboravi to!

ČUDNA VERA KOJU NE UMEM DA OBJASNIM REČIMA

Ispunjava me san koji sam zaboravio 

i sve što mi sada prilazi i udaljava se

izmišljotina je duha iz boce:

ulični prostor po kojem pevaju nevidljive ptice,

žamor ljudi u hodniku, brujanje teških motora,

oduševljenja i razočarenja u ljubav,

iznenadna tišina koja me zatiče u sobi, 

kao da je sve moguće i nemoguće u isti mah,

kao da sam spreman sve da izgubim i dobijem u istom trenu, 

ispunjava me san koji sam zaboravio,

i sećanje da je moguće drugačije i lepše živeti,

dok žene  šire rublje na terasi

i nalet vetra nosi dah neke čudne vere

koju ne umem da objasnim rečima,

sve je lako i prozirno,

sve je obično i neobično, prirodno, sveže,

nema prepreka, baš kao u snu,

ispunjava me  topao miris proleća,

neko fantastično mesto obasjano suncem,

zatim  trem i dvorište dovoljno široko za pesmu,

koje je dovoljno, sasvim dovoljno da rastera sve glupe sumnje

da sam puka greška u statistici Boga,

da sam bačen u postojanje i da ne umem da pređem na drugu obalu,

da svaki novi dan što se rađa plovi bez naših očiju probuđenih iz sna.

ДВЕ ТИШИНЕ

Дубоко у себи

пољубио сам лаж

сенком лако обишао град.

У мраку оставио траг

на усни реч

у срцу пањ.

Црној ноћи сличан

по песку прстима

исписао сам име.

Нека ме покрије

невидљиви плашт

у соби расту две тишине.

СОФИЈА БРАЈНЕР ДЕ ЛА ПЕЊА

Она је жена без премца

не пада јој на памет

да излази у град.

Не пада јој на памет

да изнова уочава

залудност излазака.

Дневних, ноћних, свеједно.

У соби мириса, у соби уздаха

она има свој свет.

Кармин за усне у свим бојама.

У часовима самоће

одапиње стрелице

ка брковима које воли да суче

до касно у ноћ.

Уме да чита

између редова.

Вео који носи преко лица

чини је провидном.

Паметна и лепа

држи срце у зубима.

Те расплетене, бујне косе

мрсе мисли грешника

који пише ову песму.

Она уме да хода на рукама

држећи притом букет јасмина

У врелим ногама.

Она носи сјај у грудима.

Она сања да трчи на штиклама

по ходницима месеца.

У плетеној торбици

коју никад не носи

крије паклицу неначетих

домаћих цигарета.

Она је баш она

на коју сада помишљаш.

Након скромног ручка

скупља мрвице са стола,

предано се захваљује Богу,

пење се на столицу

и рецитује „Вино љубавника“.

Преко интернета

дописује се са

Борхесовом удовицом

Маријом Кодамом.

Kроз отворени прозор

избaцује насуканог

бркатог пингвина

који јој је досадио.

И шије костим

за наредног.

IZMEĐU PUKOTINA ROLETNI

Vetar u dokolici prebira lišće

Po dvorištu usamljenih zgrada.

Nije lako biti živ u malom gradu.

U zaspalom svetu slika i ljudi biti živ.

Pa ipak zavoleo sam puste ulice

što se unedogled pružaju u ravnici.

I prolećnu  svetlost  što dopire

Između pukotina roletni.

Zatočenik sam  grada,

(To su samo ostaci nekadašnjih ideja

i ruševine zidina kroz koje duva promaja).

Izmišljeni lik iz nekog romana,

koji je ostao u rukopisu nedovršen,

zamišljeni ludak što osluškuje mesec iznad grada,

jedini čovek što se smeje uoči sveopšteg fajronta

I tone u mećavu izgubljenih trenutaka,

sanjar što neprimećen prolazi kroz tuđe snove,

zagriženi pisac sa cigaretom u ustima 

u nekom kutku periferije,

ulični hodač sa radnim stažom,

onaj što hoda i ne veruje sopstvenim očima,

zatočenik sopstvene priče koju uzalud piše.

Moji  koraci su jedino što imam

Dok lavež pasa i žagor dece

Razbija tišinu i nestaje u dubini ulice

Osećam da propuštam trenutke

I da sve izmiče pred mojim očima

I nemam druga posla

Nego da tajno osluškujem noć

Koja nezadrživo tone u sopstvenu muziku