БЕЛЕЖНИЦА

Sklopio sam oči od lutanja.

I sada bih samo hteo da poravnam račune.

Čudni su dani; stalno mi beže pred očima.

Ponekad se pitam da li uopšte postojim.

Dok skitaju godišnja doba po rubu usana,

Jutro raznosi trista čuda po okolnim brdima.

Iznenada se javi sunce i rastera oblake

I ukaže se predeo nenametljiv i tih.

Posmatram ga tada sa nevericom

I više ne znam ko koga gleda.

Slutim da se lepota ne može opisati.

Na koncu svega ostaće samo To.

NAJVEĆI BUNTOVNICI U NOĆI

Opet laju kerovi na pun mesec, 

Na svaki šum u noći,

Na slučajne prolaznike,

Na svoju sudbinu,

Na svoj kereći život,

Tu nema foliranja,

Kerovi laju jer im je to u opisu posla 
I to fenomenalno rade.

Laju i ne prestaju,

laju dok im ne dosadi,

Laju iz sve snage,

Laju jer ne znaju kako drugačije da se izraze,

Njihove njuške su pune iskrenih emocija,

Njihove oči gledaju negde gore

Kerovi se potpuno predaju svojem gnevu,

Kerovi su najveći buntovnici u ovoj noći.

Kerovi ometaju lepe snove mirnih građana,

Kerovi nemaju razumevanja.

O kako samo laju i ne mare ni za šta.

I kerovi imaju svojih pet minuta.

НАТАША

 У обореној ноћи испод изгужваног столњака

у граду у коме се и ваздух жваће на смену;

нико ни уста да отвори – слово да изговори

стаклену чашу да сломи па макар и случајно.

Али када подигох главу и отворих оба ока

Видех у ноћи како лије величанствена киша

Видех непознате и затетуране пијанице

Како одлазе низ дугу и унезверену улицу.

А девојка која се, ваљда, звала Наташа

И  која ме је служила све до праскозорја

Када сам се устао са дрвене, плетене столице

У  мојим топлим сузним очима беше најлепша.

ЈАНУАР

Јануар, други дан 2011. године

у забаченој улици, у малој соби

у коју слаба светлост допире

неко смирење у срцу и телу.

Дуго нисам ништа словио

Мало читам, мало спавам.

Кроз прозор најзад загледам

негде у нејасно, у неодређено.

Тек касније увидех да зурим

у крхотине и окрајке света

и да ми у томе помаже вино

и димљена сланина са хлебом.

Дуго сам корацима мислио,

осећао тај непотребни терет.

Лутао кроз јутра и кишу као авет

Све док у очима није засијала плавет.

DOBRA ŽENA

Prava žena me uvek nazove u pravom trenutku.

I govori mi reči koje dugo šume u mom uhu.

U mom varljivom uhu koje samo njen glas traži.

U odsutnim trenucima odnekud se javlja

I govori mi sasvim nevažne stvari

Od kojih moj jedini život visi o koncu.

Ona uvek ljubi i mrzi u pravo vreme.

Ponekad čini obe stvari istovremeno.

Prava žena ima prave grudi koje me gledaju pravo u oči.

Njene reči su ostrvca otrgnuta od stvarnosti.

Večito rastrgnut između muzike tela i duše

Dobio sam odrešene ruke da napišem pesmu

O tajni koja se raspsrkava na pomen njenog imena.

Ona žudi za rečima koje joj nikada nisam uputio.

Ona me voli iako mi to nikada neće priznati.

Ona ima svoj prtljag, razloge, nebo puno sumnji

I prazno mesto koje vreba u napuklom srcu.

Prava žena se pretvara da ne postoji.

Ona samo čeka da je razuverim

Poljupcima od kojih trnu zvezde.

Dok noć zvoni na uzbunu

I igra pod krošnjama drveća.

Ona spava i okreće se na drugu stranu ogledala.

I uvek spušta slušalicu u pravom trenutku

Žudeći da ću je prevariti sa nekom drugom ženom.

NEMA RAZLIKE

Sanjam da živim na periferiji grada,

Okružem oronulim  zgradama i ćutljivim starcima,

Da pišem dosadne pesme i pijem loše vino,

Da kroz prozor potpuno nezainteresovano 

Satima posmatram jednu tačku u daljini,

Da moji dani prolaze bez smeha i radosti,

Da slušam istu radio stanicu

Na kojoj svakoga dan puštaju istu muziku

I da svakodnevno slušam vesti o boljem životu,

Da mi niko živ ne dolazi,

Da me ljudi ogovaraju na sva usta,

Da sam prestao da se brijem

I da više ne ličim na sebe,

Da sam odustao od svega,

Da traćim vreme,

Da vrlo retko izlazim na sunce,

Da me više ništa pod milim bogom ne zanima,

Da se polako uklapam u okruženje mesta u kojem živim,

Da više nema razlike,

Da više nema razlike....

БЕДЕМ И ОКОЛИНА

Упознах уснули сумрак на тргу

oкован бојама и навикама.

Иста лица што се врте у круг.

Тишину од које ме је страх.

Остадох насамо са тренуцима,

Трскама, небесима, птицама;

oстадох са бедемом и околином

и вечним нестајањем у ноћи.

Жудећи за изгубљеним животом

огрнут ветром путујем градом.

Ја сам корак који у неверици лута.

Испод наслага трагова који нестају

океани светле црвених образа

у ћошку града сазрева поноћ.

SOPSTVENA MUZIKA

Toliko toga je nestalo.

Toliko toga nije postojalo.

Kao brzi vozovi protutnjala su godišnja doba.

Pusti snovi su odlepršali preko prozora.

I sada sve polako poprima svoj pravi oblik.

Dok bezvoljno zurim u ekran ugašenog televizora

Podnevna sunčeva svetlost

Umnožava slepilo na gradskim pločnicima.

Dojadilo mi je da gledam kroz prozor.

Ostala su samo sećanja i želje.

Zašto gubiti nepotrebno toliku snagu.

Na ono što nam zadaje toliki napor.

Uostalom, osim suženog pogleda

Zakucanog u okolne zidove

Šta sada imam od svega toga.

Možda par stihova sumnjive vrednosti

I ništa više.

Od kada su me napustile sumnje

I zanosi pod mesečevom svetlošću

Belina neprestano veje po hartiji.

To su moji dani i noći...

Otvorenih očiju ništa ne razumem.

Kada sklopim oči uglavnom je sve u redu.

Kada sklopim oči i spustim ruke pokraj tela

U sopstvenu muziku tonem, tonem...

Treba samo izdržati...

ПОСЛЕДЊА ПИРУЕТА УПЕЦАНЕ РИБЕ

Нека се спушта вече

нека плове светла

нека се немарно праћакају рибе

у разбијеном виру Господњег лета

Нека живот тече

живот испод моста

заталасани излазак месеца у води

шум трске и замах спретне руке

скок жабе преко облачног неба

АНОНИМУС

Написао сам две песме

али су ремек – дела.

За њих ће се тек чути.

Срећан сам јер сам

потпуно анониман.

Не скидам шешир никоме.

Ја нисам велики песник.

Ја сам највећи песник

али се то прећуткује.

Не очекујем ништа осим

да градско  шеталиште

носи име једне моје песме.

ИЗГУБЉЕНИ У ПРЕВОДУ

Хајде измисли путовање

као и пре седам дугих ноћи.

Бићемо опет дивно одсутни

У бучној тишини: ти и ја.

Оставимо белину и трагове

изнад којих лете црне птице

и походимо изненада, тајно

уснуле и непознате градове.

Понесимо маску дивљења

и музику што сипа са неба.

Бићемо безбрижни као деца.

Ја син ноћи, ти кћерка месеца.

JUG

Šest sati ujutro

To je ono doba

Kada ne znam šta da radim

A imam sve vreme ovoga sveta

Na prozoru se cakle prve jutarnje suze

A ja bih da sanjam ono što je nemoguće

Da usavršim čekanje, da se oslonim

Na nešto udaljeno i nedostižno

Kroz ulicu škripi

Zvuk bicikla

I to je sve što čujem

I to je sve što me boli

Šest sati ujutro

To je prelomni trenutak

Da uradim nešto

To je san koji sam zaboravio

To su reči što padaju sa neba

Dugo sam zazirao od njih

Iako sa njima ležem

Iako sa njima se budim

Uz krik divljih gusaka

Što lete ovog jutra na jug

I ja imam želju da nešto kažem.

I da prepoznam pesmu u 6 ujutru

Ali drži me toplina kreveta,

I soba-mala tamnica

A misli bi da putuju

Sa divljim guskama na jug

Šest sati ujutro

Doba kada ne znam šta da radim

Otvaram prozor prepun suza.

Svet je navukao tužnu masku

Lako ga je prevariti

Šest sati ujutro

Pronalazim cipele, kvaku

I sopstvenu senku

Hoću da osvojim svet

Jer ja sam mnogo, mnogo zajeban tip

Ja sam sunčeva varalica

I sada odoh za ovim tačkama

...

Pravac na jug

НЕПОЗНАТИ ВРТ

 И ове ноћи ослушкујем таму

гола, тајанствена и нестварна.

Као пресовани цвет у хербаријуму.

Као богиња пуна стида и срама.

Усних лађе на прстима таласа.

Видех јата лепих на небу облака,

видех непознати врт у огледалу

и руке које ме милују по врату.

И ове ноћи нико не мисли на мене.

Нико ми ретке дарове не доноси.

По мени веје мирис ружа и ловора

и срце као трска дрхти на уснама.