PRONAĐI CVET

Pronađi nešto u ovom danu

Što naizmenično svetli i gasne,

To je onaj dan u kojem nisi siguran

Da ovaj svet zaista postoji,

A posebno da si ti deo njega,

Iako uredno trepćeš I dišeš,

Dakle, pronađi nešto,

Neka to bude cvet,

Onaj cvet pored kojeg si toliko puta prošao

A da ga nisi ni primetio,

Ne zaboravi, taj cvet  to si ti,

Ne zaboravi to!

ČUDNA VERA KOJU NE UMEM DA OBJASNIM REČIMA

Ispunjava me san koji sam zaboravio 

i sve što mi sada prilazi i udaljava se

izmišljotina je duha iz boce:

ulični prostor po kojem pevaju nevidljive ptice,

žamor ljudi u hodniku, brujanje teških motora,

oduševljenja i razočarenja u ljubav,

iznenadna tišina koja me zatiče u sobi, 

kao da je sve moguće i nemoguće u isti mah,

kao da sam spreman sve da izgubim i dobijem u istom trenu, 

ispunjava me san koji sam zaboravio,

i sećanje da je moguće drugačije i lepše živeti,

dok žene  šire rublje na terasi

i nalet vetra nosi dah neke čudne vere

koju ne umem da objasnim rečima,

sve je lako i prozirno,

sve je obično i neobično, prirodno, sveže,

nema prepreka, baš kao u snu,

ispunjava me  topao miris proleća,

neko fantastično mesto obasjano suncem,

zatim  trem i dvorište dovoljno široko za pesmu,

koje je dovoljno, sasvim dovoljno da rastera sve glupe sumnje

da sam puka greška u statistici Boga,

da sam bačen u postojanje i da ne umem da pređem na drugu obalu,

da svaki novi dan što se rađa plovi bez naših očiju probuđenih iz sna.

ДВЕ ТИШИНЕ

Дубоко у себи

пољубио сам лаж

сенком лако обишао град.

У мраку оставио траг

на усни реч

у срцу пањ.

Црној ноћи сличан

по песку прстима

исписао сам име.

Нека ме покрије

невидљиви плашт

у соби расту две тишине.

СОФИЈА БРАЈНЕР ДЕ ЛА ПЕЊА

Она је жена без премца

не пада јој на памет

да излази у град.

Не пада јој на памет

да изнова уочава

залудност излазака.

Дневних, ноћних, свеједно.

У соби мириса, у соби уздаха

она има свој свет.

Кармин за усне у свим бојама.

У часовима самоће

одапиње стрелице

ка брковима које воли да суче

до касно у ноћ.

Уме да чита

између редова.

Вео који носи преко лица

чини је провидном.

Паметна и лепа

држи срце у зубима.

Те расплетене, бујне косе

мрсе мисли грешника

који пише ову песму.

Она уме да хода на рукама

држећи притом букет јасмина

У врелим ногама.

Она носи сјај у грудима.

Она сања да трчи на штиклама

по ходницима месеца.

У плетеној торбици

коју никад не носи

крије паклицу неначетих

домаћих цигарета.

Она је баш она

на коју сада помишљаш.

Након скромног ручка

скупља мрвице са стола,

предано се захваљује Богу,

пење се на столицу

и рецитује „Вино љубавника“.

Преко интернета

дописује се са

Борхесовом удовицом

Маријом Кодамом.

Kроз отворени прозор

избaцује насуканог

бркатог пингвина

који јој је досадио.

И шије костим

за наредног.

IZMEĐU PUKOTINA ROLETNI

Vetar u dokolici prebira lišće

Po dvorištu usamljenih zgrada.

Nije lako biti živ u malom gradu.

U zaspalom svetu slika i ljudi biti živ.

Pa ipak zavoleo sam puste ulice

što se unedogled pružaju u ravnici.

I prolećnu  svetlost  što dopire

Između pukotina roletni.

Zatočenik sam  grada,

(To su samo ostaci nekadašnjih ideja

i ruševine zidina kroz koje duva promaja).

Izmišljeni lik iz nekog romana,

koji je ostao u rukopisu nedovršen,

zamišljeni ludak što osluškuje mesec iznad grada,

jedini čovek što se smeje uoči sveopšteg fajronta

I tone u mećavu izgubljenih trenutaka,

sanjar što neprimećen prolazi kroz tuđe snove,

zagriženi pisac sa cigaretom u ustima 

u nekom kutku periferije,

ulični hodač sa radnim stažom,

onaj što hoda i ne veruje sopstvenim očima,

zatočenik sopstvene priče koju uzalud piše.

Moji  koraci su jedino što imam

Dok lavež pasa i žagor dece

Razbija tišinu i nestaje u dubini ulice

Osećam da propuštam trenutke

I da sve izmiče pred mojim očima

I nemam druga posla

Nego da tajno osluškujem noć

Koja nezadrživo tone u sopstvenu muziku

Da nema lepote ne bih ustajao iz kreveta. Večito bih bolovao od strašnih bolova dosade i beznađa...

BEDEM I OKOLINA

Упознах уснули сумрак на тргу

oкован бојама и навикама.

Иста лица што се врте у круг.

Тишину од које ме је страх.

Остадох насамо са тренуцима,

трскама, небесима, птицама;

oстадох са бедемом и околином

и вечним нестајањем у ноћи.

Жудећи за изгубљеним животом

огрнут ветром путујем градом.

Ја сам корак који у неверици лута.

Испод наслага трагова који нестају

океани светле црвених образа

у ћошку града сазрева поноћ.

БЕЛЕЖНИЦА

Sklopio sam oči od lutanja.

I sada bih samo hteo da poravnam račune.

Čudni su dani; stalno mi beže pred očima.

Ponekad se pitam da li uopšte postojim.

Dok skitaju godišnja doba po rubu usana,

Jutro raznosi trista čuda po okolnim brdima.

Iznenada se javi sunce i rastera oblake

I ukaže se predeo nenametljiv i tih.

Posmatram ga tada sa nevericom

I više ne znam ko koga gleda.

Slutim da se lepota ne može opisati.

Na koncu svega ostaće samo To.

NAJVEĆI BUNTOVNICI U NOĆI

Opet laju kerovi na pun mesec, 

Na svaki šum u noći,

Na slučajne prolaznike,

Na svoju sudbinu,

Na svoj kereći život,

Tu nema foliranja,

Kerovi laju jer im je to u opisu posla 
I to fenomenalno rade.

Laju i ne prestaju,

laju dok im ne dosadi,

Laju iz sve snage,

Laju jer ne znaju kako drugačije da se izraze,

Njihove njuške su pune iskrenih emocija,

Njihove oči gledaju negde gore

Kerovi se potpuno predaju svojem gnevu,

Kerovi su najveći buntovnici u ovoj noći.

Kerovi ometaju lepe snove mirnih građana,

Kerovi nemaju razumevanja.

O kako samo laju i ne mare ni za šta.

I kerovi imaju svojih pet minuta.

НАТАША

 У обореној ноћи испод изгужваног столњака

у граду у коме се и ваздух жваће на смену;

нико ни уста да отвори – слово да изговори

стаклену чашу да сломи па макар и случајно.

Али када подигох главу и отворих оба ока

Видех у ноћи како лије величанствена киша

Видех непознате и затетуране пијанице

Како одлазе низ дугу и унезверену улицу.

А девојка која се, ваљда, звала Наташа

И  која ме је служила све до праскозорја

Када сам се устао са дрвене, плетене столице

У  мојим топлим сузним очима беше најлепша.

ЈАНУАР

Јануар, други дан 2011. године

у забаченој улици, у малој соби

у коју слаба светлост допире

неко смирење у срцу и телу.

Дуго нисам ништа словио

Мало читам, мало спавам.

Кроз прозор најзад загледам

негде у нејасно, у неодређено.

Тек касније увидех да зурим

у крхотине и окрајке света

и да ми у томе помаже вино

и димљена сланина са хлебом.

Дуго сам корацима мислио,

осећао тај непотребни терет.

Лутао кроз јутра и кишу као авет

Све док у очима није засијала плавет.

DOBRA ŽENA

Prava žena me uvek nazove u pravom trenutku.

I govori mi reči koje dugo šume u mom uhu.

U mom varljivom uhu koje samo njen glas traži.

U odsutnim trenucima odnekud se javlja

I govori mi sasvim nevažne stvari

Od kojih moj jedini život visi o koncu.

Ona uvek ljubi i mrzi u pravo vreme.

Ponekad čini obe stvari istovremeno.

Prava žena ima prave grudi koje me gledaju pravo u oči.

Njene reči su ostrvca otrgnuta od stvarnosti.

Večito rastrgnut između muzike tela i duše

Dobio sam odrešene ruke da napišem pesmu

O tajni koja se raspsrkava na pomen njenog imena.

Ona žudi za rečima koje joj nikada nisam uputio.

Ona me voli iako mi to nikada neće priznati.

Ona ima svoj prtljag, razloge, nebo puno sumnji

I prazno mesto koje vreba u napuklom srcu.

Prava žena se pretvara da ne postoji.

Ona samo čeka da je razuverim

Poljupcima od kojih trnu zvezde.

Dok noć zvoni na uzbunu

I igra pod krošnjama drveća.

Ona spava i okreće se na drugu stranu ogledala.

I uvek spušta slušalicu u pravom trenutku

Žudeći da ću je prevariti sa nekom drugom ženom.

NEMA RAZLIKE

Sanjam da živim na periferiji grada,

Okružem oronulim  zgradama i ćutljivim starcima,

Da pišem dosadne pesme i pijem loše vino,

Da kroz prozor potpuno nezainteresovano 

Satima posmatram jednu tačku u daljini,

Da moji dani prolaze bez smeha i radosti,

Da slušam istu radio stanicu

Na kojoj svakoga dan puštaju istu muziku

I da svakodnevno slušam vesti o boljem životu,

Da mi niko živ ne dolazi,

Da me ljudi ogovaraju na sva usta,

Da sam prestao da se brijem

I da više ne ličim na sebe,

Da sam odustao od svega,

Da traćim vreme,

Da vrlo retko izlazim na sunce,

Da me više ništa pod milim bogom ne zanima,

Da se polako uklapam u okruženje mesta u kojem živim,

Da više nema razlike,

Da više nema razlike....

БЕДЕМ И ОКОЛИНА

Упознах уснули сумрак на тргу

oкован бојама и навикама.

Иста лица што се врте у круг.

Тишину од које ме је страх.

Остадох насамо са тренуцима,

Трскама, небесима, птицама;

oстадох са бедемом и околином

и вечним нестајањем у ноћи.

Жудећи за изгубљеним животом

огрнут ветром путујем градом.

Ја сам корак који у неверици лута.

Испод наслага трагова који нестају

океани светле црвених образа

у ћошку града сазрева поноћ.

SOPSTVENA MUZIKA

Toliko toga je nestalo.

Toliko toga nije postojalo.

Kao brzi vozovi protutnjala su godišnja doba.

Pusti snovi su odlepršali preko prozora.

I sada sve polako poprima svoj pravi oblik.

Dok bezvoljno zurim u ekran ugašenog televizora

Podnevna sunčeva svetlost

Umnožava slepilo na gradskim pločnicima.

Dojadilo mi je da gledam kroz prozor.

Ostala su samo sećanja i želje.

Zašto gubiti nepotrebno toliku snagu.

Na ono što nam zadaje toliki napor.

Uostalom, osim suženog pogleda

Zakucanog u okolne zidove

Šta sada imam od svega toga.

Možda par stihova sumnjive vrednosti

I ništa više.

Od kada su me napustile sumnje

I zanosi pod mesečevom svetlošću

Belina neprestano veje po hartiji.

To su moji dani i noći...

Otvorenih očiju ništa ne razumem.

Kada sklopim oči uglavnom je sve u redu.

Kada sklopim oči i spustim ruke pokraj tela

U sopstvenu muziku tonem, tonem...

Treba samo izdržati...

ПОСЛЕДЊА ПИРУЕТА УПЕЦАНЕ РИБЕ

Нека се спушта вече

нека плове светла

нека се немарно праћакају рибе

у разбијеном виру Господњег лета

Нека живот тече

живот испод моста

заталасани излазак месеца у води

шум трске и замах спретне руке

скок жабе преко облачног неба

АНОНИМУС

Написао сам две песме

али су ремек – дела.

За њих ће се тек чути.

Срећан сам јер сам

потпуно анониман.

Не скидам шешир никоме.

Ја нисам велики песник.

Ја сам највећи песник

али се то прећуткује.

Не очекујем ништа осим

да градско  шеталиште

носи име једне моје песме.